Postovi

Tepli oganj srca

Slika
  Znan da smo ka dica non stop negdi landrali. To negdi je još uvik bila pradidova pojata, dva kilometra od mora, ledine, suhozidi i možemo šta oćemo. Ono malo starih šta je još bilo po dvoru drugih pojata je ili pomrlo ili su se vratili u misto di je bilo višje judi, likar, pošta i butige. Moji su bili još uvik tvrdokorni i držali su se ničega. To ničega grubo zvuči ma ni bilo tako. Bili smo daleko od ikakve butige ali smo imali uje, vino, rakiju. Ovo zadnje dvoje ne mislin na nas dicu:-). Teta je sijala šenicu, bob, slanutak, sikiricu, biže. Šta se dalo sušit, sušilo se i dočekivalo zimu u jutenin vrićama ili velin škartocima. Koke su nosile jaja svaki dan i to mi je najgori i najbolji dil uspomena. Žbaćeno jaje je bilo jadno lipo, poslastica nad svin drugin. Ali, kad bi teta iglon probila, tek snešeno jaje, rupica gori i doli i dala nam da ga sirovog posrćemo, to meni nikako ni išlo. Na prvi pokušaj izrigala san svu spizu još od preklani. Teta ni odustajala. Ali bome ni ja. I ...
2 komentara
Pročitajte više

Prvi čips

Slika
  Otac bi panulava najčešće u Lastovski kanal. Nas dicu i tetu bi isckrca na okolne male škoje da pribavimo nešto za izist. Ostavi bi nas na Lukovac ili Pržnjak Veli, Pržnjak Mali, Trstenik ili Gredicu. Nama je bilo svejedno jer nan je na svaken bilo puno lipo. Neka smo bili mali, svi smo jemali pošadu i znali smo kako u latenu poticu, jerbo ni bilo plastičnih kesa, skupjat puže grce i prilipke, oliti lumpare. Samo nebo zna koliko smo lumpara izili sirovih. A na svitu ni bilo bojega rizota od naših truda. Kad bi ga teta učinila i začinila kako triba. A mi bi, dok je otac lovija, učinili cili krug oko škoja. Kad bi nan bilo jadno vruće, samo bi skočili u more, rasladili se i nastavjali daje. Da smo tada gledali film Ralje, vjerojatno nan ne bi palo na pamet skakat di smo skakali. Ali film je, na svu sriću bi puno kašnje. Pa smo ronili ko će dubje i plivali ko će daje.   Jer mi smo tad imali malo godina. Ja jedinica i mojih troje kužina. Nerazdvojni. Za to vrime, teta se bav...
6 komentara
Pročitajte više

Bez straja

Slika
  Još san uvik u pisanju predškolac. Kod tete na škoju. Tu je iznered bija red. Pravila nisu postojala jer se sve moglo. Bože, kakva razlika od škoja i mog života u gradu. Meni je škoj bija povremen i privremen dom. A grad, grad je bija naš pravi obiteljski dom. Sad, kad se osvrćen unazad, srce itekako pripoznaje koliko su pustopoljine bile moje pravo i iskonsko stanište. Pa bi nan teta uvalila košaru od pruća, koju je sama ispreplela, i rekla, hote naberite kupine. I nas četvero, bosonogi, krenili bi kozjon stazon kroz borovu šumu, uzbrdo i još uzbrdo da bi došli na veliku ravnicu. A s live i desne bande samo grmovi od kupina. Velih, zrilih, deboto crnih. I onda bi se najprin mi nazobali. I kad bi nan bilo dosta stivavali smo višak u košaru. Znali smo da će teta od njih učinit najlipji sok na svitu. Bilo je nabodenih stopala od kamenica, ogrebotina od kupinove drače, brljavih justi, po koji krvavi prst na nozi i na ruci, e, daaa, bilo je uboda čela i osa. Ali, ka dica smo već ogre...
6 komentara
Pročitajte više

Judi, zviri i beštimje

Slika
  Sve se ovo dogodilo prin nego san se rodila. A priče san imala sriću ćut ka mala, ali dovojno vela da san ih razumila. I zapantila. Naše noći, za tog mog ranog ditinjstva,   su uvik bile iste. Posli večere bi nan u dvor došli, već poprilično stari, Stipan, Pama, Visko, Kata i Đuro. Onda bi se pridružili moji pa bi tako sidili na kamenem zidiću i ćakulali do kasne bote. Bevanda in je u žmulima bila pod obavezno, a mi dica bi polegli po travi, pogleda uprtog u zvizdano nebo, gledali zvizde padalice i slušali. Nisan ja tada imala blage veze šta je peronospora, još manje filoksera ali se sićan da su se tih večeri, oni veli, puno krivili i lili potoke suza. Godine 1924.i 1925. vinovu lozu   su poharale te beštije. Cilu je uništile. Satrale joj sime, a nestankon loze judi su ostali bez sredstava za život. Blato, nekadašnji gospodarski div bivše države, čak tada i najveće selo iste, koje je na veliko proizvodilo uje i vino, palo je na prosjački štap. Od gospodarstva ni ostalo ...
Objavi komentar
Pročitajte više

Malo a puno

Slika
  Škrta zemja je uvik davala malo. Od tog malo je tribalo učinit puno. Nemaju judi pojma koliko je otočki čovik jak. Koliko otočka žena može podnit. I koliko otočko dite može bit zadovojno s mrvicama. Žene su rajale po kućama. A kako drugačije? Ako je bila nevoja ni bilo helikoptera, ni auto ceste, ni Peliškog mosta da skrati put, skrati muke i ne skrati život. Tada je na relaciji Split-Vela Luka-Split vozija mali brod Porozina. Bija je velik ka jedna petina današnjeg prosječnog otočkog trajekta. Mali salon u utrobi broda je činija muku svima koji nisu fumali. Jer, fumanje tada ni bilo zabranjeno. Pa smo trcali na bande o broda i rigali dušu od velih valova i velog vajanja. A teta bi govorila, diši srce i gledaj u dajinu. I onda bi bilo malo boje. Kad si mali, primaš sve zdravo za gotovo. Pola ne razumiš, a onu drugu polovinu ni ne razmišjaš. Važno se najist i igrat. A danas, danas bi sve moje otočke jude, one iz mog ranog ditinjstva, usporedila s kaparon. Kapara reste iz gol...
Objavi komentar
Pročitajte više

Gulozarije

Slika
  Danas je Milka čokolada, Bajadera, Duplo, Ferero, Dorina, Kinder Bueno, Bananko, sve opcije Lindta ili popularni slogan Snickers kampanje "kad si gladan, nisi svoj" jedan veliki, slatki svit za se. Još u neko juče, možda iz vrimena crno bilog filma, nikako nijemog, priča je izgledala posve drugačije. Mi malešni, obilazili smo smokvu sa svih strana, pipali ih, a teta, prignuta nad maštilo robe, vikala je, ne tičite ih, još nisu zrile. Kad je doša dan zelenog svitla, samo bi stali ispod smokve, kružili ispod nje i zobali do pucanja. Od smokvine mliči bi nan se zacrvenila justa i ruke, ma nismo puno marili za to. Ne pite sad vodu, rekla bi teta, trcat ćete na zahod.   A zahod je bila ledina, skrovita iza pustih suhozida i škartoci od kruva i druge spize, uredno izrezani i posloženi na svon mistu. Ko je onda ima zahod u okruženju polusrušenih pojata iz kojih se domaći svit razgmiza u Australiju, Argentinu, Čile, Ameriku. Mi, teta Pama, barba Stipan, teta Kata, barbe Vis...
Objavi komentar
Pročitajte više

Ježeva kućica

Slika
  Znali smo izist šta mnogi nisu ni primislili. Ali škoj je taki. Puno vazima ma i puno daje. Samo   se triba odvažit i prihvatit ponuđeno. Stari je ronija s kašeton isprid sebe. I onda bi u nju stivava ježine iz dubine. One koje su imale primjese boje, žute, zelenkaste, ružičaste, bile su ženke pune butarge i jestive.   Crne, uglavnon iz plićaka, su bile muške i one se nisu jile. Onda bi mat, za tu prigodu, ispekla kruh ispod čanture, a mi bi zasili na mrkentu s nogama u moru, svak s pošadon u ruci.   Pa bi zarezali ježinu na pola, isprali nečist, vadili butargu i jili je s freškin kruvom. Stariji bi posli potegli iz demežane, a mi dica smo pili razvodnjenu narančadu. To nan je bija obid. Tako je bilo godinama. Ježine su bile delicija i privilegija moje otočke generacije Sva ta okupjanja najuže obitelji na goloj mrkenti,   s najskromnijim resursima, bila su živa, vesela, nasmijana, razdragana, s pismon i harmonikon barba Vinka. Pisma je škoju u krvotoku...
Objavi komentar
Pročitajte više