Karamela

 

Nismo uvik bili samotnjaci u pra pradidovin pojatama. Deseljećima kasnije, preseljenjen u Valu, ja san bila ta koja je postala robinzonka. O tome tek nekad.

Često smo obitavali u mistu. Ka dica smo guštali šetat ispod blaskih lipa, poznatog drvoreda dugog više o kilometra. Nosnice mi još pante taj opojni miris lipe u cvatu. Još više pante ladovinu koja je bila spas za svih. Iseljena rodbina iz Australije ponekad bi slala bajule s balama robe, rižon, mlikon u konzervi i svakakon drugon spizon koja se smila ukrcat i slat. Teta bi nan od tih bala šila kotulice. A mi, ka tri gracije, bi se šepurile volančićima, čipkon i drugin ukrasima. Uvik mi se parilo da su moje kotulice najlipše. I ka da me teta uvik tila raspoložit više od svojih. Da šta manje patin i mislin na mamu i oca.

Ako nismo bili ispod lipa, igrali smo se na Plokati, trgu isprid crikve i u loži koja je bila siguran zaklon od kiše. Drob nan je zna kad je vrime od obida i ni nas tribalo zvat. Dotrcali bi uvik na vrime jerbo je kuća bila jadno blizu.

Još jedno misto je nama bilo posebno. Bila je to jedina butiga koje se sićan. Zvala se Balkanija. I ona nan je bila posve blizu. U nju se moga kupit cukar, muka, manistra i nike druge sitne potrepštine za kuću. Isprid je bila teraca, a na njoj stolovi di su muški sidili deboto cili dan i ispijali bevande.

E, baš to misto je bilo posebno. Unutra, u butigi, bile su 3 polegnute boce o cakla, s velon bužon na kojoj je bi poklopac. U jednoj karamele, u drugoj zeleni paljeni bonboni, u trećoj bonboni šta su se zvali 505 sa crton.

Ako nas teta i ne bi poslala štagod vazest u butigu, znali smo uć unutra, bacit pogled u te caklene čaorolije i onda otužno izić vani. Teta ni radila, a muž joj je povremeno obavja građevinske faturete, a zapravo je uglavnom bija jedan od onih koji su isprid Balkanije sidili po cili dan. I ispijali bevande.

Znali smo da nimaju dinari. Nismo ni pitali. A da smo čeznuli, bome jesmo. I to puno.

Onda je jedan dan svrati rojak koji je prodava puno uja po Splitu i Dubrovniku i da nan je onu latenu, aluminijsku kovanicu na kojoj je pisalo 5 dinara. Da neka si gremo vazest karamele. Teško je ričima opisati šta se je to sve uzavrilo u nama. Ušli smo u butigu i za to mogli smo kupit 5 karamela.

A nas četiri.

Starija kužina, to starija znači starija devet miseci od mene, dala je svakon po jednu karamelu, a onda rekla da gremo u ložu.

Seli smo na ladni, izlizani kamen i onda je moja Mero onu petu karamelu otvorila i podilila, najpreciznije moguće, na četiri bokunića. Najprije smo to stili u justa. Ni se niko usudi rič izgovorit, niko zagrist, nego smo se samo gledali i pustili da se sama rastopi i klizne niz grlo ka božanski nektar.

Onda smo otvorili svak svoju  karamelu. Zalipili je na nepce i mučali. Mučali smo još dugo posli jer nas je bilo straj otvorit justa da ne pobigne oni slatki okus i vonj najlipše karamele na svitu.

Sitin li se ovoga često? Da!

Za sve blagdane, rojendane, nove godine, pireve, proslave svega. Ni u jednon trenu se ne ositin zakinutom za išta nedostajuće u ditinjstvu jer puno tega, u moje rano vrime, naprosto ni bilo ili ni bilo moguće imati.

Uvik govorin da san bila privilegirana. I to puno.

Zašto? Samo sa take pozicije se ima se prilika naučit cijenit sve šta se dobije, sve šta se u životu stekne i postigne  i sve šta jesi.

Desetljećima posli, nijedna slastica ni dosegla adrenalinsku navalu ka ta karamela. Ne samo jedna, nego karamela i još četvrtina.