Bez straja

 

Još san uvik u pisanju predškolac. Kod tete na škoju. Tu je iznered bija red. Pravila nisu postojala jer se sve moglo. Bože, kakva razlika od škoja i mog života u gradu. Meni je škoj bija povremen i privremen dom. A grad, grad je bija naš pravi obiteljski dom. Sad, kad se osvrćen unazad, srce itekako pripoznaje koliko su pustopoljine bile moje pravo i iskonsko stanište.

Pa bi nan teta uvalila košaru od pruća, koju je sama ispreplela, i rekla, hote naberite kupine. I nas četvero, bosonogi, krenili bi kozjon stazon kroz borovu šumu, uzbrdo i još uzbrdo da bi došli na veliku ravnicu. A s live i desne bande samo grmovi od kupina. Velih, zrilih, deboto crnih.

I onda bi se najprin mi nazobali. I kad bi nan bilo dosta stivavali smo višak u košaru. Znali smo da će teta od njih učinit najlipji sok na svitu.

Bilo je nabodenih stopala od kamenica, ogrebotina od kupinove drače, brljavih justi, po koji krvavi prst na nozi i na ruci, e, daaa, bilo je uboda čela i osa. Ali, ka dica smo već ogrezli u te sitnice. Znali bi malo zaskajinkat i naprosto nastavit daje.

S današnjeg pogleda unazad, netko bi naše roditelje prijavija Centru za socijalnu skrb ka dicu koja su nezbrinuta, zapuštena i izložena opasnosti. Poskoci, crne udovice, krpelji i ko zna šta je još vrebalo. Ali nikada, baš nikada nan ih niko ni spomenija. Nikada nan niko ni reka, pazite se ovega ili onega ili ne javjajte se nepoznantin judima, ne ulazite in aute, namamit će vas bonbonima.

Nisu naši bili nemarni. Bili su dragi, tepli i puni jubavi. Ali ni bilo novina, ni bilo interneta i ni bilo sijanja straja od ičega. Ako smo koga i srili, bija je to rod ili susid, jedino prevozno sredstvo bija je tovar, a bonboni... bonboni će bit neka druga priča.

Izresli smo u odvažne, hrabre i nikad cendrave jude. Straj je doša s interneton i sijanjem klikova na "šta gore to je boje." Nas je tada vodilo nebo, zvizde, sunce, poje, voda iz gustirne i uvik žejena kiša da je napuni. Vodila nas je neobuzdana dičinja radoznalost, voće na svaken koraku i pripoznavanje kaduje, čeline jubice, mažurane. Temelji su nan bili čvršći od armiranog betona. Na tome je poslin bilo lako izrest u dobro i humano čeljade.

Koje nikad ne zaboravja da se na dobron temelju dobra kuća gradi.