Judi, zviri i beštimje

 

Sve se ovo dogodilo prin nego san se rodila. A priče san imala sriću ćut ka mala, ali dovojno vela da san ih razumila. I zapantila.

Naše noći, za tog mog ranog ditinjstva,  su uvik bile iste. Posli večere bi nan u dvor došli, već poprilično stari, Stipan, Pama, Visko, Kata i Đuro. Onda bi se pridružili moji pa bi tako sidili na kamenem zidiću i ćakulali do kasne bote. Bevanda in je u žmulima bila pod obavezno, a mi dica bi polegli po travi, pogleda uprtog u zvizdano nebo, gledali zvizde padalice i slušali.

Nisan ja tada imala blage veze šta je peronospora, još manje filoksera ali se sićan da su se tih večeri, oni veli, puno krivili i lili potoke suza. Godine 1924.i 1925. vinovu lozu  su poharale te beštije. Cilu je uništile. Satrale joj sime, a nestankon loze judi su ostali bez sredstava za život. Blato, nekadašnji gospodarski div bivše države, čak tada i najveće selo iste, koje je na veliko proizvodilo uje i vino, palo je na prosjački štap. Od gospodarstva ni ostalo ništa.

I zato su se krivili i lili suze. Stipan, Pama, Visko, Kata, Đuro, moja teta. Sva njihova dica, kužini ili roditelji su iselili tih godina. Malo da se itko ikada vratija za stalno.  A to da su živi i da su se snašli u bilon svitu, doznavali su iz povremenih pisama koja su putovala puno više od misec dana do odredišta.

U pismo su znali stit 2 ili 5 dolori i takovo pismo je još dugo posli, dakle 60.-tih i daje, to san i sama svojin očima gledala, na sebi imalo crvenu oznaku križa. I da, sva ta pisma su bila redovito otvarana od "više sile."

Pojate, koje su nekad bile obiteljsko gnizdo zajedništva, smija, voje i nevoje su se opustošile. Postale su ničiji jad. I ostavile duboki trag u mistu i oko njega.  Urušeno, bez ponistre i škura, bez vrata i vrtla, tek obraslo u zagubjenosti jednog vrimena koje je bilo. Koje je postojalo. Koje je bilo živo.

I onda je utrnilo ka lanpa od petrolje. Umrilo pod kamenim kupama, srušenin gredama, obraslo u gustiš.

Zaboravjeno.

Ili ipak ne.