Litnji neverin

 

Tetin muž se najviše boja grmljavine. Posta bi nepripoznatljiv. Cili bi se usuka, nesta i uzdrća. Teta ne bi ni trepnila.  Samo bi trcala po kući i fatigala. Kužini bi zalegli na slamarice i pokrili se lancunon po glavi.

Ja san tila bit ka teta. Ne bojat se. Puno san je zavolila i bila je moje SVE. Prolazili bi dani, a ja bi skroz zaboravila da je mama u bolnici, otac na poslu i da mi Split ni na dohvat noge. Pa bi joj, dok je vani sparavlo od nevrimena, dodavala terine, brisla čikare ili šta god je bilo za učinit. Ona bi me prigrlila i rekla, tin si moje dite. Ne triba se ničega bojat. To da se ne triba ničega bojat mi se duboko, duboko urezalo u život. I vodilo me.

Ka šta san volila gledat u oganj i vatru u kaminu, tako mi je bilo drago gledat u nebo i munje. Ali taj neverin usrid lita, kojeg se dobro sićan, bija je baš grub. Najprin je zapuha jadno grubi vitar, zacrnilo se ka da je usrid noći, a onda je poče padat led. Barba je, pognute glave, sidija na katridi u kantunu kužine, priča sa sobon, vika na tetu ka da je ona donila neverin i stalno je ponavja, za kurbu gudu, kad će ovo više fremat, za pasju gudu, za gospu blaženu. I tako bi nabraja do zadnjega groma.

A teta je pogledavala kroz ponistru i kukala, sve će nan led uništit.

Kako je neverin doša u trenu, tako je brzo i otiša ostavjajući za sobon nebo plavo i bistro ka cakal. Led se brzo otopija, a teta je bila sritna jer ni sve uništilo. To sve je zapravo bila naša hrana u vrtlima.

Na tovaru je popodne doša iz Sela dalji kužin Lovro. Plaka je, zaglija tetu i reka, grom je na pragu kuće u Tri porte ubija malega od vozača autobusa. Koji je inače prometova od mista do mista po škoju. I svi su ga poznavali.

Teta se uvatila za glavu, barba je sa vrha skala vika, jesan li ja uvik govorija da se triba bojat groma. A ja san bešumno došetala do tete i obgrlila je oko dna traveše. Dotle san bila visoka. Nisan mogla potrpit njene suze. A ni razumit da bi grom nekoga moga ubit.

Desetljećima posli se i dalje nisan bojala groma. Bilo mi je uvik nešto zagonetno u bljesku i iščekivanju onoga brrrrrum. Izazovno u gledanju neba kojeg paraju munje.

Prominilo se to moje ne bojanje tek kad je puuuuno godina posli jedan grom udrija u moju kuću u Vali. I ostavija za sobon vidljiv trag na pločicama u dnevnon boravku i utičnicama u zidu, rasprslon ruteru od interneta, telefona i televizije.

Trajnin povratkon u Split san se vratila na stare postavke.

Strah je najgori neprijatej čovika. Kaže stara poslovica, boj se vuka, boj se lisice, nikad u šumu.

A ja šumu volin.