Malo a puno

 

Škrta zemja je uvik davala malo. Od tog malo je tribalo učinit puno. Nemaju judi pojma koliko je otočki čovik jak. Koliko otočka žena može podnit. I koliko otočko dite može bit zadovojno s mrvicama.

Žene su rajale po kućama. A kako drugačije? Ako je bila nevoja ni bilo helikoptera, ni auto ceste, ni Peliškog mosta da skrati put, skrati muke i ne skrati život. Tada je na relaciji Split-Vela Luka-Split vozija mali brod Porozina. Bija je velik ka jedna petina današnjeg prosječnog otočkog trajekta. Mali salon u utrobi broda je činija muku svima koji nisu fumali. Jer, fumanje tada ni bilo zabranjeno. Pa smo trcali na bande o broda i rigali dušu od velih valova i velog vajanja. A teta bi govorila, diši srce i gledaj u dajinu. I onda bi bilo malo boje.

Kad si mali, primaš sve zdravo za gotovo. Pola ne razumiš, a onu drugu polovinu ni ne razmišjaš. Važno se najist i igrat.

A danas, danas bi sve moje otočke jude, one iz mog ranog ditinjstva, usporedila s kaparon. Kapara reste iz golog kamena. Ne traži ništa. Sama se izbori za kapje života. Baca najlipši cvit među cvićem i raja obilatin plodovima. A šta daje s njima, to niko ne zna tako dobro ka otočki čovik.

Eto, tako smo i mi dica nekako resli ka korov. Ka samoniklo bilje. Nismo se odmetnuli u ološ i nevoje.  Naučilo nas zarana kako se od malo može učinit puno. Jer ne živi se samo od hrane i obilja.  Ima i ono nutarnje gorivo koje stanuje u  duši. To je nama zanavik ostalo ka pogonsko gorivo za svako novo sutra. Za izlaz iz labirinta života. Za procvitat. Za bit plodonosan u davanju, činjenju i pomaganju.  Bilo kada i bilo kome.