Povratak Morske


 More je čarobnica kreacije. Možeš se praćakat u plićaku, osjetit pod tabanima ljekoviti obli šljunak, pijesak koji te miluje ili oštro kamenje koje podsjeća da je život ponekad bockav, žuljav, bolan.

Ali kad zaroniš u dubinu, carstvo tišine, mirnoću postojanja, onda si Jednota s beskrajnim plavetnilom koji te obavija i štiti. Na moru, na zemlji, u Oliverovom tragu beskraja.

To znaju oni koji su srasli s morem. Kojima ono teče venama. Čije suze su slanije od drugih. Koji nose bonacu u duši, neveru u svojoj dubokoj nutrini. Da bude skrovita. Da je nitko ne vidi. Nose i svoju prozirnost da iskrenost bude transparentna i  otvorena urbi et orbi.

Evo me ponovo. Nakon blog.hr nova platforma za pisanje. Divno.

Dubine su i dalje moje skrovište, moja inspiracija, moja snaga i moja duša. Kad god se oglasim, tu sam, među vama. Vapim suncu, svjetlu i radošću postojanja. 

Jer jesam.

Sretna da jesam!

Primjedbe

Objavi komentar

Popularni postovi s ovog bloga

Bez straja

Slika
  Još san uvik u pisanju predškolac. Kod tete na škoju. Tu je iznered bija red. Pravila nisu postojala jer se sve moglo. Bože, kakva razlika od škoja i mog života u gradu. Meni je škoj bija povremen i privremen dom. A grad, grad je bija naš pravi obiteljski dom. Sad, kad se osvrćen unazad, srce itekako pripoznaje koliko su pustopoljine bile moje pravo i iskonsko stanište. Pa bi nan teta uvalila košaru od pruća, koju je sama ispreplela, i rekla, hote naberite kupine. I nas četvero, bosonogi, krenili bi kozjon stazon kroz borovu šumu, uzbrdo i još uzbrdo da bi došli na veliku ravnicu. A s live i desne bande samo grmovi od kupina. Velih, zrilih, deboto crnih. I onda bi se najprin mi nazobali. I kad bi nan bilo dosta stivavali smo višak u košaru. Znali smo da će teta od njih učinit najlipji sok na svitu. Bilo je nabodenih stopala od kamenica, ogrebotina od kupinove drače, brljavih justi, po koji krvavi prst na nozi i na ruci, e, daaa, bilo je uboda čela i osa. Ali, ka dica smo već ogre...
Pročitajte više

Prvi čips

Slika
  Otac bi panulava najčešće u Lastovski kanal. Nas dicu i tetu bi isckrca na okolne male škoje da pribavimo nešto za izist. Ostavi bi nas na Lukovac ili Pržnjak Veli, Pržnjak Mali, Trstenik ili Gredicu. Nama je bilo svejedno jer nan je na svaken bilo puno lipo. Neka smo bili mali, svi smo jemali pošadu i znali smo kako u latenu poticu, jerbo ni bilo plastičnih kesa, skupjat puže grce i prilipke, oliti lumpare. Samo nebo zna koliko smo lumpara izili sirovih. A na svitu ni bilo bojega rizota od naših truda. Kad bi ga teta učinila i začinila kako triba. A mi bi, dok je otac lovija, učinili cili krug oko škoja. Kad bi nan bilo jadno vruće, samo bi skočili u more, rasladili se i nastavjali daje. Da smo tada gledali film Ralje, vjerojatno nan ne bi palo na pamet skakat di smo skakali. Ali film je, na svu sriću bi puno kašnje. Pa smo ronili ko će dubje i plivali ko će daje.   Jer mi smo tad imali malo godina. Ja jedinica i mojih troje kužina. Nerazdvojni. Za to vrime, teta se bav...
Pročitajte više

Paralele

Slika
  Sparno je. Ta kako bi ljeti u Splitu   i moglo biti drugačije? Sa svih portala vrište temperaturni rekordi. Boldirana slova upućuju na poremećaje za koje smo, kažu, sami krivi. Apokaliptične nagovještaje pripisuju babi Vangi. Preporuka. Ništa od toga čitat! Samo se stresiramo. Treptaj oka vratio me u otočke dane ranog djetinjstva. Nema struje. Nema ceste. Nema vode. Nema ni tuširanja poslije mora. Voda je zlato, a nitko od nas nije umro od tragova soli po užgalom tijelu preplanulom od sunca.   Zaštitni faktor je bila borovina. Maleni tranzistor, na baterije, nas je trebao informirati, ali hvatao je samo talijanske stanice. Frižider je bio nepoznanica, maestral ventilator. Šta se skuhalo to se pojelo. Ako je viška uopće i bilo, išlo je ribama. A onda su ribe završavale nama na stolu. Takav je bio ciklus opstanka. Noću bi vrućina navrla u kuću pa bi se na teracu iznosili prekrivači, stavljali na pod i tako se spavalo. Komarci i papatači su imali obilje, ali ni jed...
Pročitajte više