Tepli oganj srca

 

Znan da smo ka dica non stop negdi landrali. To negdi je još uvik bila pradidova pojata, dva kilometra od mora, ledine, suhozidi i možemo šta oćemo. Ono malo starih šta je još bilo po dvoru drugih pojata je ili pomrlo ili su se vratili u misto di je bilo višje judi, likar, pošta i butige.

Moji su bili još uvik tvrdokorni i držali su se ničega. To ničega grubo zvuči ma ni bilo tako. Bili smo daleko od ikakve butige ali smo imali uje, vino, rakiju. Ovo zadnje dvoje ne mislin na nas dicu:-). Teta je sijala šenicu, bob, slanutak, sikiricu, biže. Šta se dalo sušit, sušilo se i dočekivalo zimu u jutenin vrićama ili velin škartocima. Koke su nosile jaja svaki dan i to mi je najgori i najbolji dil uspomena. Žbaćeno jaje je bilo jadno lipo, poslastica nad svin drugin. Ali, kad bi teta iglon probila, tek snešeno jaje, rupica gori i doli i dala nam da ga sirovog posrćemo, to meni nikako ni išlo. Na prvi pokušaj izrigala san svu spizu još od preklani. Teta ni odustajala. Ali bome ni ja. I tako san taj grubi niz prekinila. A ovih moje troje kužina bi to odradilo u sekund i nastavjalo igron di smo stali.

Nama se činilo da sve gre ka po špagu. I pun pjat. I da smo obučeni ili svučeni. I da nas navečer posidnu u maštilo i zaliju vodon iz gustirne. I da o ničemu ne brinemo. Tek posli, u jednoj drugoj, zeru starijoj priči o Vali, san kužnila koliko je truda tribalo uložit za sve to da se nama i ovo i ono činilo kako da gre po loju.

Kad bi naši rekli da gredu u drva, nismo ih baš puno razumili jer nama su drva bila cabla, a ona su služila ili da se na njih penjemo ili da sa njih beremo. Ponekad i da učinimo koju štetu. Ali, već za vrilih litnjih dana, pilala su se i skupjala drva za zimu. Jer ni bilo struje i ni bilo plina. Sve, baš sve se kuvalo na špakeru na drva ili zimi u bronzinu nad vatron.

Landrali smo mi kojekuda i zimi ali nikako ka liti. I zato nan je posebno  bilo drago sist navečer oko kamina, grijat ispucale ruke, od bure rumene obraze i slušat kako naši lipo pivaju. Ili igraju na briškulu i trešetu pa smo in slušali povišene glasove i beštimje  ali ih nismo smili ponavjat. Ili smo se samo zadirklivali, škakjali, ludali do zapovidi: ala, hote svi u posteju!!!

Volila san gledat u vatru. Drvo koje izgara i minja boje. Iskre koje su vrcale na sve strane. Plamene jezičce koji bi suknili uvis i volila san to tako puno da bi me teta koji put pustila da ostanen malo duje od njenih troje.

Teta me neopisivo volila. Jer je mama bila dugo u bolnici. Stari je radija u Splitu i ja san bila njeno četvrto otočko dite. Koje se obvezala čuvat dok se okolnosti ne promine.

Moja voljena teta Maro, koja me tako zarana naučila razlikovat svitlo i mrak ljudske duše. Bila je moja odskočna daska u slobodan izbor svitla ka vodilje u dajen životu.