Morska iz dubina

  Znan da smo ka dica non stop negdi landrali. To negdi je još uvik bila pradidova pojata, dva kilometra od mora, ledine, suhozidi i možemo šta oćemo. Ono malo starih šta je još bilo po dvoru drugih pojata je ili pomrlo ili su se vratili u misto di je bilo višje judi, likar, pošta i butige. Moji su bili još uvik tvrdokorni i držali su se ničega. To ničega grubo zvuči ma ni bilo tako. Bili smo daleko od ikakve butige ali smo imali uje, vino, rakiju. Ovo zadnje dvoje ne mislin na nas dicu:-). Teta je sijala šenicu, bob, slanutak, sikiricu, biže. Šta se dalo sušit, sušilo se i dočekivalo zimu u jutenin vrićama ili velin škartocima. Koke su nosile jaja svaki dan i to mi je najgori i najbolji dil uspomena. Žbaćeno jaje je bilo jadno lipo, poslastica nad svin drugin. Ali, kad bi teta iglon probila, tek snešeno jaje, rupica gori i doli i dala nam da ga sirovog posrćemo, to meni nikako ni išlo. Na prvi pokušaj izrigala san svu spizu još od preklani. Teta ni odustajala. Ali bome ni ja. I ...

  Otac bi panulava najčešće u Lastovski kanal. Nas dicu i tetu bi isckrca na okolne male škoje da pribavimo nešto za izist. Ostavi bi nas na Lukovac ili Pržnjak Veli, Pržnjak Mali, Trstenik ili Gredicu. Nama je bilo svejedno jer nan je na svaken bilo puno lipo. Neka smo bili mali, svi smo jemali pošadu i znali smo kako u latenu poticu, jerbo ni bilo plastičnih kesa, skupjat puže grce i prilipke, oliti lumpare. Samo nebo zna koliko smo lumpara izili sirovih. A na svitu ni bilo bojega rizota od naših truda. Kad bi ga teta učinila i začinila kako triba. A mi bi, dok je otac lovija, učinili cili krug oko škoja. Kad bi nan bilo jadno vruće, samo bi skočili u more, rasladili se i nastavjali daje. Da smo tada gledali film Ralje, vjerojatno nan ne bi palo na pamet skakat di smo skakali. Ali film je, na svu sriću bi puno kašnje. Pa smo ronili ko će dubje i plivali ko će daje.   Jer mi smo tad imali malo godina. Ja jedinica i mojih troje kužina. Nerazdvojni. Za to vrime, teta se bav...

  Još san uvik u pisanju predškolac. Kod tete na škoju. Tu je iznered bija red. Pravila nisu postojala jer se sve moglo. Bože, kakva razlika od škoja i mog života u gradu. Meni je škoj bija povremen i privremen dom. A grad, grad je bija naš pravi obiteljski dom. Sad, kad se osvrćen unazad, srce itekako pripoznaje koliko su pustopoljine bile moje pravo i iskonsko stanište. Pa bi nan teta uvalila košaru od pruća, koju je sama ispreplela, i rekla, hote naberite kupine. I nas četvero, bosonogi, krenili bi kozjon stazon kroz borovu šumu, uzbrdo i još uzbrdo da bi došli na veliku ravnicu. A s live i desne bande samo grmovi od kupina. Velih, zrilih, deboto crnih. I onda bi se najprin mi nazobali. I kad bi nan bilo dosta stivavali smo višak u košaru. Znali smo da će teta od njih učinit najlipji sok na svitu. Bilo je nabodenih stopala od kamenica, ogrebotina od kupinove drače, brljavih justi, po koji krvavi prst na nozi i na ruci, e, daaa, bilo je uboda čela i osa. Ali, ka dica smo već ogre...

  Sve se ovo dogodilo prin nego san se rodila. A priče san imala sriću ćut ka mala, ali dovojno vela da san ih razumila. I zapantila. Naše noći, za tog mog ranog ditinjstva,   su uvik bile iste. Posli večere bi nan u dvor došli, već poprilično stari, Stipan, Pama, Visko, Kata i Đuro. Onda bi se pridružili moji pa bi tako sidili na kamenem zidiću i ćakulali do kasne bote. Bevanda in je u žmulima bila pod obavezno, a mi dica bi polegli po travi, pogleda uprtog u zvizdano nebo, gledali zvizde padalice i slušali. Nisan ja tada imala blage veze šta je peronospora, još manje filoksera ali se sićan da su se tih večeri, oni veli, puno krivili i lili potoke suza. Godine 1924.i 1925. vinovu lozu   su poharale te beštije. Cilu je uništile. Satrale joj sime, a nestankon loze judi su ostali bez sredstava za život. Blato, nekadašnji gospodarski div bivše države, čak tada i najveće selo iste, koje je na veliko proizvodilo uje i vino, palo je na prosjački štap. Od gospodarstva ni ostalo ...

  Škrta zemja je uvik davala malo. Od tog malo je tribalo učinit puno. Nemaju judi pojma koliko je otočki čovik jak. Koliko otočka žena može podnit. I koliko otočko dite može bit zadovojno s mrvicama. Žene su rajale po kućama. A kako drugačije? Ako je bila nevoja ni bilo helikoptera, ni auto ceste, ni Peliškog mosta da skrati put, skrati muke i ne skrati život. Tada je na relaciji Split-Vela Luka-Split vozija mali brod Porozina. Bija je velik ka jedna petina današnjeg prosječnog otočkog trajekta. Mali salon u utrobi broda je činija muku svima koji nisu fumali. Jer, fumanje tada ni bilo zabranjeno. Pa smo trcali na bande o broda i rigali dušu od velih valova i velog vajanja. A teta bi govorila, diši srce i gledaj u dajinu. I onda bi bilo malo boje. Kad si mali, primaš sve zdravo za gotovo. Pola ne razumiš, a onu drugu polovinu ni ne razmišjaš. Važno se najist i igrat. A danas, danas bi sve moje otočke jude, one iz mog ranog ditinjstva, usporedila s kaparon. Kapara reste iz gol...

  Danas je Milka čokolada, Bajadera, Duplo, Ferero, Dorina, Kinder Bueno, Bananko, sve opcije Lindta ili popularni slogan Snickers kampanje "kad si gladan, nisi svoj" jedan veliki, slatki svit za se. Još u neko juče, možda iz vrimena crno bilog filma, nikako nijemog, priča je izgledala posve drugačije. Mi malešni, obilazili smo smokvu sa svih strana, pipali ih, a teta, prignuta nad maštilo robe, vikala je, ne tičite ih, još nisu zrile. Kad je doša dan zelenog svitla, samo bi stali ispod smokve, kružili ispod nje i zobali do pucanja. Od smokvine mliči bi nan se zacrvenila justa i ruke, ma nismo puno marili za to. Ne pite sad vodu, rekla bi teta, trcat ćete na zahod.   A zahod je bila ledina, skrovita iza pustih suhozida i škartoci od kruva i druge spize, uredno izrezani i posloženi na svon mistu. Ko je onda ima zahod u okruženju polusrušenih pojata iz kojih se domaći svit razgmiza u Australiju, Argentinu, Čile, Ameriku. Mi, teta Pama, barba Stipan, teta Kata, barbe Vis...

  Znali smo izist šta mnogi nisu ni primislili. Ali škoj je taki. Puno vazima ma i puno daje. Samo   se triba odvažit i prihvatit ponuđeno. Stari je ronija s kašeton isprid sebe. I onda bi u nju stivava ježine iz dubine. One koje su imale primjese boje, žute, zelenkaste, ružičaste, bile su ženke pune butarge i jestive.   Crne, uglavnon iz plićaka, su bile muške i one se nisu jile. Onda bi mat, za tu prigodu, ispekla kruh ispod čanture, a mi bi zasili na mrkentu s nogama u moru, svak s pošadon u ruci.   Pa bi zarezali ježinu na pola, isprali nečist, vadili butargu i jili je s freškin kruvom. Stariji bi posli potegli iz demežane, a mi dica smo pili razvodnjenu narančadu. To nan je bija obid. Tako je bilo godinama. Ježine su bile delicija i privilegija moje otočke generacije Sva ta okupjanja najuže obitelji na goloj mrkenti,   s najskromnijim resursima, bila su živa, vesela, nasmijana, razdragana, s pismon i harmonikon barba Vinka. Pisma je škoju u krvotoku...

  Gori moj škoj. Šalju mi kužini slike, videa, strah. Nevolja teška. Plameni jezici lete u nebo, a dim nalegao ko gusta neprobojna magla. Neda disat. Ko požara nije iskusija nema pojma o čemu se radi. Korkyra Melaina ili Corcira Nigra, davnih stoljeća nazvana po gustoj neprohodnoj borovoj šumi koja mu je s mora davala gotovo crnu boju. Užgale šišarke lete desetke metara na sve strane i pale nove požare. Potpomognute vjetrom, nezaustavljive su u pohodu. J adni ljudi, jadne biljke, jadne životinje. Dva požara sam proživila. Onaj s 18 godina, neton posli mature, kad san u barci na vesla s mora gledala kuću okruženu plamenom i u srcu se opraštaš se od oca koji je ostao gasit svoj dom. Kuća je preživila, otac je preživija, trauma i strah nisu. Al beskrajno san zahvalna da nije bilo gore. Drugi put san i sama gasila po mrklon mraku. Nakon šta je vatrena kuga učiniila   svoje, žeravice je bilo u svin pravcima. Kanta mora, penji se uzbrdo, zalivaj, gasi i onda tako milijun puta gori i...

  Volili smo, mi dica,   utorak.   Bi nan je to poseban dan. Teta bi zamisila štruce kruva i stila u krušnu peć. Vonjalo je lipo. Svakome bi od nas zamislila i malu pletenicu, kokošicu. U nju bi stila jaje i tako se peklo. Ali bi je jedan veliki ALI svaki utorak. Kruh se peka za cilu setemanu.   I taj dan nan je posebno punija dušu, i posebno nan je krulilo u drobu od krušnih miomirisa. Freški kruh se ni ji taj dan. Znala je teta da ako ga sti na trpezu nestat će od bota. Taj dan, taj lipo/grubi dan se ji kruv od prošlog utorka. Tek sutra ujutro bi teta načela novu štrucu. Refužo pašteta, u masnon papiru, bilo je nešto šta je dodirivalo božanske skute. Mogli smo je mazat na kruv i jist cili dan. Ali teta bi kupila samo onoliko koliko se moglo. Malo. Svakon po fetu, a kako ni bilo struje ni frižidera, ne bi je imala di ni spremit. Ka da bi i imala šta spremit da je bilo po našu dičinju. Onda bi nas potirala u poje. Rekla bi, ako ste gladni jite voće. A oko kuće ...

Maslina je na škoju uvijek bila zlato. Nikad neobrana. Bila je i ostala ishodište svakodnevnog života. Obilato se ujen zalivalo svo zeje. Mišanca, žutinica, blitva, čimulice, motar. Riba je najprije plivala u uju, onda u vinu. Slane srdele, inčuni i girice su se njime obilato zalivale, a rukom se otkida   tek izvađen kruv ispod peke. I to nan je bi obid. Za drvenon trpezon zajedništvo u popriličnoj neimaštini mog ditinjstva. Obroci koji su svakodnevno bili isti ili se ponekad minjali kako je čega već bilo. Zeje, slana riba, freška riba, kumpir. Pečena koka samo o sveca. Ali zato, nikad slajeg pomfrija. Nikad ukusnijih friganih jaja i nikad bojih pogačica kojima smo sve toćavali. Bilo je to i vrime tvrdih okruglih kolača koji su u pekarama visili nanizani na konope. A mi smo ih močili u vreli čaj od mažurane. To nam je bi doručak i večera. Oskudne 60.-te prošlog milenija bile su opustošene masovnim iseljeništvom u bili svit. Tražili su boje i višje. Oni koji su ostajali, bor...

     Jednoliko pravocrtno gibanje nije pravilo života. Prije bi ga obilježile sinusoide s visokim amplitudama u oba smjera. Pa nas dezorijentiraju, deprimiraju, obezglave, sunovrate u beznađe i nalegnu ko bager na leđa ili teška presa na prsa. Za što se onda hvatamo? Slamku spasa?  Nadu?  Vjeru?  Čudo?  Vlastitu snagu?  Prijatelje? Ništavilo? Dvije patke su upale u kantu s mlijekom. Jedna je odmah odustala i utopila se. Druga se nogicama koprcala i koprcala. Ubrzo je od mlijeka napravila maslac. I tako si spasila život. Jesu li sinusoide života tu da nas očeliče?  Jesu li baš one teški poguranac života?  Potapaju li nas kao podmornice ili uzdižu i resetiraju? K oliko ljudi toliko i odgovora na ovo pitanje. A ja, ja sam patka koja se stalno koprca.  

  Sparno je. Ta kako bi ljeti u Splitu   i moglo biti drugačije? Sa svih portala vrište temperaturni rekordi. Boldirana slova upućuju na poremećaje za koje smo, kažu, sami krivi. Apokaliptične nagovještaje pripisuju babi Vangi. Preporuka. Ništa od toga čitat! Samo se stresiramo. Treptaj oka vratio me u otočke dane ranog djetinjstva. Nema struje. Nema ceste. Nema vode. Nema ni tuširanja poslije mora. Voda je zlato, a nitko od nas nije umro od tragova soli po užgalom tijelu preplanulom od sunca.   Zaštitni faktor je bila borovina. Maleni tranzistor, na baterije, nas je trebao informirati, ali hvatao je samo talijanske stanice. Frižider je bio nepoznanica, maestral ventilator. Šta se skuhalo to se pojelo. Ako je viška uopće i bilo, išlo je ribama. A onda su ribe završavale nama na stolu. Takav je bio ciklus opstanka. Noću bi vrućina navrla u kuću pa bi se na teracu iznosili prekrivači, stavljali na pod i tako se spavalo. Komarci i papatači su imali obilje, ali ni jed...

 More je čarobnica kreacije. Možeš se praćakat u plićaku, osjetit pod tabanima ljekoviti obli šljunak, pijesak koji te miluje ili oštro kamenje koje podsjeća da je život ponekad bockav, žuljav, bolan. Ali kad zaroniš u dubinu, carstvo tišine, mirnoću postojanja, onda si Jednota s beskrajnim plavetnilom koji te obavija i štiti. Na moru, na zemlji, u Oliverovom tragu beskraja. To znaju oni koji su srasli s morem. Kojima ono teče venama. Čije suze su slanije od drugih. Koji nose bonacu u duši, neveru u svojoj dubokoj nutrini. Da bude skrovita. Da je nitko ne vidi. Nose i svoju prozirnost da iskrenost bude transparentna i  otvorena urbi et orbi. Evo me ponovo. Nakon blog.hr nova platforma za pisanje. Divno. Dubine su i dalje moje skrovište, moja inspiracija, moja snaga i moja duša. Kad god se oglasim, tu sam, među vama. Vapim suncu, svjetlu i radošću postojanja.  Jer jesam. Sretna da jesam!