Oda maslini





Maslina je na škoju uvijek bila zlato. Nikad neobrana. Bila je i ostala ishodište svakodnevnog života. Obilato se ujen zalivalo svo zeje. Mišanca, žutinica, blitva, čimulice, motar. Riba je najprije plivala u uju, onda u vinu. Slane srdele, inčuni i girice su se njime obilato zalivale, a rukom se otkida  tek izvađen kruv ispod peke. I to nan je bi obid. Za drvenon trpezon zajedništvo u popriličnoj neimaštini mog ditinjstva. Obroci koji su svakodnevno bili isti ili se ponekad minjali kako je čega već bilo. Zeje, slana riba, freška riba, kumpir. Pečena koka samo o sveca.

Ali zato, nikad slajeg pomfrija. Nikad ukusnijih friganih jaja i nikad bojih pogačica kojima smo sve toćavali.

Bilo je to i vrime tvrdih okruglih kolača koji su u pekarama visili nanizani na konope. A mi smo ih močili u vreli čaj od mažurane. To nam je bi doručak i večera.

Oskudne 60.-te prošlog milenija bile su opustošene masovnim iseljeništvom u bili svit. Tražili su boje i višje.

Oni koji su ostajali, borili su se škrtom zemjom među suhozidima, a prignute škinje s motikama, u žujavim rukama, bili su traktori onog vrimena.

Uje se jelo, uje se prodavalo van otoka i od toga kupovalo brašno, cukar, manistra.

Ono se, ka sveta vodica, čuvalo u kamenicama. Ako ima uja, ni gladi.

Maslina je otočka svetica. Bila i ostala spomenik izdržljivosti, ustrajnosti i nezaminjivosti u okusnim pupoljcima.

Maslina moga ditinjstva.

Primjedbe

Objavi komentar

Popularni postovi s ovog bloga

Bez straja

Slika
  Još san uvik u pisanju predškolac. Kod tete na škoju. Tu je iznered bija red. Pravila nisu postojala jer se sve moglo. Bože, kakva razlika od škoja i mog života u gradu. Meni je škoj bija povremen i privremen dom. A grad, grad je bija naš pravi obiteljski dom. Sad, kad se osvrćen unazad, srce itekako pripoznaje koliko su pustopoljine bile moje pravo i iskonsko stanište. Pa bi nan teta uvalila košaru od pruća, koju je sama ispreplela, i rekla, hote naberite kupine. I nas četvero, bosonogi, krenili bi kozjon stazon kroz borovu šumu, uzbrdo i još uzbrdo da bi došli na veliku ravnicu. A s live i desne bande samo grmovi od kupina. Velih, zrilih, deboto crnih. I onda bi se najprin mi nazobali. I kad bi nan bilo dosta stivavali smo višak u košaru. Znali smo da će teta od njih učinit najlipji sok na svitu. Bilo je nabodenih stopala od kamenica, ogrebotina od kupinove drače, brljavih justi, po koji krvavi prst na nozi i na ruci, e, daaa, bilo je uboda čela i osa. Ali, ka dica smo već ogre...
Pročitajte više

Prvi čips

Slika
  Otac bi panulava najčešće u Lastovski kanal. Nas dicu i tetu bi isckrca na okolne male škoje da pribavimo nešto za izist. Ostavi bi nas na Lukovac ili Pržnjak Veli, Pržnjak Mali, Trstenik ili Gredicu. Nama je bilo svejedno jer nan je na svaken bilo puno lipo. Neka smo bili mali, svi smo jemali pošadu i znali smo kako u latenu poticu, jerbo ni bilo plastičnih kesa, skupjat puže grce i prilipke, oliti lumpare. Samo nebo zna koliko smo lumpara izili sirovih. A na svitu ni bilo bojega rizota od naših truda. Kad bi ga teta učinila i začinila kako triba. A mi bi, dok je otac lovija, učinili cili krug oko škoja. Kad bi nan bilo jadno vruće, samo bi skočili u more, rasladili se i nastavjali daje. Da smo tada gledali film Ralje, vjerojatno nan ne bi palo na pamet skakat di smo skakali. Ali film je, na svu sriću bi puno kašnje. Pa smo ronili ko će dubje i plivali ko će daje.   Jer mi smo tad imali malo godina. Ja jedinica i mojih troje kužina. Nerazdvojni. Za to vrime, teta se bav...
Pročitajte više

Paralele

Slika
  Sparno je. Ta kako bi ljeti u Splitu   i moglo biti drugačije? Sa svih portala vrište temperaturni rekordi. Boldirana slova upućuju na poremećaje za koje smo, kažu, sami krivi. Apokaliptične nagovještaje pripisuju babi Vangi. Preporuka. Ništa od toga čitat! Samo se stresiramo. Treptaj oka vratio me u otočke dane ranog djetinjstva. Nema struje. Nema ceste. Nema vode. Nema ni tuširanja poslije mora. Voda je zlato, a nitko od nas nije umro od tragova soli po užgalom tijelu preplanulom od sunca.   Zaštitni faktor je bila borovina. Maleni tranzistor, na baterije, nas je trebao informirati, ali hvatao je samo talijanske stanice. Frižider je bio nepoznanica, maestral ventilator. Šta se skuhalo to se pojelo. Ako je viška uopće i bilo, išlo je ribama. A onda su ribe završavale nama na stolu. Takav je bio ciklus opstanka. Noću bi vrućina navrla u kuću pa bi se na teracu iznosili prekrivači, stavljali na pod i tako se spavalo. Komarci i papatači su imali obilje, ali ni jed...
Pročitajte više