Utorkovanje

 

Volili smo, mi dica,  utorak.  Bi nan je to poseban dan. Teta bi zamisila štruce kruva i stila u krušnu peć. Vonjalo je lipo. Svakome bi od nas zamislila i malu pletenicu, kokošicu. U nju bi stila jaje i tako se peklo. Ali bi je jedan veliki ALI svaki utorak.

Kruh se peka za cilu setemanu.  I taj dan nan je posebno punija dušu, i posebno nan je krulilo u drobu od krušnih miomirisa. Freški kruh se ni ji taj dan. Znala je teta da ako ga sti na trpezu nestat će od bota. Taj dan, taj lipo/grubi dan se ji kruv od prošlog utorka. Tek sutra ujutro bi teta načela novu štrucu.

Refužo pašteta, u masnon papiru, bilo je nešto šta je dodirivalo božanske skute. Mogli smo je mazat na kruv i jist cili dan. Ali teta bi kupila samo onoliko koliko se moglo. Malo. Svakon po fetu, a kako ni bilo struje ni frižidera, ne bi je imala di ni spremit. Ka da bi i imala šta spremit da je bilo po našu dičinju.

Onda bi nas potirala u poje. Rekla bi, ako ste gladni jite voće.A oko kuće jabuke cukarinke, jabuke kisele, smokve male, smokve vele, grozje bilo, grozje crno, slive, šipak, mendula, murva, barakokula, rogač, kupine. Nešto od toga samoniklo, nešto zasađeno još od pradidova.

Davno je bilo to vrime.

Volin peć kruv. Volin kad zamiriše i kad se vikendon moji okupe oko stola i kažu, ovo je mamin, ni kupovni. Uvik in je freški i uvik topal.

Ni više onog i onakog utorka koji mi se ureza u srce. Moj topli nezaborav.